Nikada nisam pravila neku razliku između pekmeza, džema i marmelade. Suštinski, razlikuju se u načinu kuvanja i količini šećera koja se meša sa voćem. Bez obzira na način pripreme, oduvek sam sve što se od šljiva kuva i što se pakuje u tegle zvala pekmez. Na imanju gde su živeli tatini roditelji postoji veliki voćnjak. Trešnje, višnje, jabuke, kruške, dudinje, orah, lešnik, vinogradarske breskve još uvek prkose vremenu i daruju nas raskošnim plodovima. Šljive su posebna priča. Poseban deo imanja je bio samo za njih. Različitih imena za različite namene. Madžarka, čačanska lepotica, šumadinka.... Znam da je madžarka ili požegača bila idealna za pekmez. I za rakiju naravno, ali to je već neka druga priča. Zauvek mi se u sećanje urezala slika velikog kamenog podruma gde bezbrojne tegle i flaše, poređane na policama čuvaju mirise i ukuse leta. Zapakovana priroda za zimu. Čist kičeraj.
Tokom tinejdžerskog bunta, sestra i ja kolutale smo očima kada bi mama ponudila za doručak pekmez i kifle. Ili sok od višanja. Tada je koka kola imala prednost kao i industrijske marmelade. Međutim, mama nije bila spremna na kompromise pa smo uz negodovanje ipak mazale džemove i pekmeze na hleb, palačinke ili kolače. Eh, kako ono kažu, one godine i ova pamet.... Jedino što sam oduvek volela su vanilice filovane pekmezom od šljiva.
Pekmez od šljiva iz rerne
Sastojci:
5 kg šljiva
400-500 grama šećera
Priprema:
Oprati šljive, prepoloviti ih i odvojiti koštice. Poređati u dublji pleh, đuvečaru ili šerpu, posuti šećerom, prekriti folijom i staviti u rernu zagrejanu na 200-250°C. Uz povremeno mešanje krčkati ih dok se skroz ne raspadnu. Na kraju skinuti foliju, izmešati i još 20-ak minuta peći u otvorenoj posudi do željene gustine.
Foliju stavljam da voće na visokoj temperaturi ne izgori. U sterilisane tegle sipati vruć pekmez, poređati na pleh i staviti u rernu zagrejanu na 100°C. Ostaviti da prenoće u rerni, zatvoriti i staviti na hladno mesto.
Počela je školska godina, a sa njom i sve one muke koje se odnose na pripremu hrane za male i velike alergičare, obolele od celijakije ili dijabetesa. Nedavno sam pročitala priču jedne mame čija su deca na posebnom režimu ishrane i koja su zbog toga diskriminisana od strane druge dece u školi. Kako spremiti užinu koju će dete poneti u školu, a da mu se pri tom ne podsmevaju druga deca. Na žalost, ovo je veoma česta situacijama po školama u Srbiji. Nema razlike da li dete živi i ide u školu u selu ili gradu. Ako se dete na taj način izdvaja iz grupe, ako ne kupuje hranu u obližnjem kiosku ili pekari, ako ne ide posle škole sa drugarima na pljeskavicu ili picu onda mu se na izvestan način pokazuje da nije deo društva i dete se zatvara u neki svoj svet. Kako objasniti detetu od 13 ili 17 godina da je ono isto kao sva druga deca, samo se malo drugačije hrani ili mora u određeno vreme da popije lek ili da se bocne zato što je u njegovom organizmu došlo do poremećaja insulina. Da može da pretrči maraton, da se popenje na Triglav, da roni, da vozi rolere, da dočeka jutro na ludoj zabavi, da može sve što poželi. Nekada imam osećaj da nismo mrdnuli iz mračnog srednjeg veka. Ovo je veliki problem kojim se na nekom širem nivou niko ne bavi. Ozbiljni ožiljci ostaju na nežnoj dečjoj duši. Budite tu za njih, tešite ih, ohrabrujte, razgovarajte, pomozite im da porastu i očvrsnu, da se lakše izbore sa predrasudama i postanu jaki mladi ljudi.
Mnoga deca počinju da kupuju i konzumiraju hranu koja im nije dozvoljena i koja im može napraviti ozbiljne zdravstvene probleme samo da se ne bi razlikovala od drugih. Ako ne možete sami da se izborite sa ovim problemom, pokušajte da potražite stručno mišljenje kod dečjeg psihologa. Postoje i sjajne grupe na Fejzbuku koje se bave ovom tematikom pa se možete priključiti i razmeniti mišljenje sa drugim roditeljima. Lakše je kada se muka podeli i kada se sazna da ste u "istom sosu" kao i mnogi drugi, pa vam bude nekako lakše. Jedna moja poznanica je svojoj devojčici, koja zaista mora strogo da pazi šta jede (alergija na jaja, gluten, jagode, orahe, kikiriki...) spremala slatkiše i slaniše tako lepo ukrašene, da su mnoge devojčice htele da menjaju svoju užinu za njenu. Na školske rođendane donosila je u dogovoru sa roditeljima tortu za svoje dete, koju su pored rođendanske svi probali i koja je bila raskošno ukrašena. Vremenom su deca prihvatila da njihova drugarica neka jela ne sme da proba, ali i da je ipak njihova drugarica bez obzira na ishranu. Trebalo je mnogo strpljenja, priče, edukacije i roditelja i prijatelja i učiteljice da bi se stvari postavile na pravo mesto. Ako ne znate kako, dragocen je i savet jedne mame sa grupe Bezglutenci iz Srbije, koja kaže da pozovete drugare na roštilj, kolače, palačinke ili neke druge bezglutenske specijalitete, da oni vide i da probaju hranu koja je podjednako ukusna kao i ona koju jedu kod kuće.
Kakao kolač je kolač mog detinjstva. Mama ga je često pravila jer smo ga sestra i ja obožavale. Jednostavan je, a sastojke sigurno već imate u frižideru, pa eto još jedne ideje za školsku užinu ili izlet.
Kakao kolač
Sastojci:
3 jaja
180 grama šećera
200 grama maslaca
2 dl jogurta
200 grama bezglutenskog brašna
50 grama kakaa
kašičica praška za pecivo
po želji: 2 kašike iseckanih seckanih lešnika
Priprema:
Umutiti omekšali maslac sa šećerom, pa dodati jogurt i jaja (poželjno je da budu sobne temperature). Umutiti da bude kremasto pa dodati brašno, prašak za pecivo i kakao koji ste prosejali, da ne bi bilo grudvica. Možete dodati po želji 2 kašike iseckanih lešnika. Sipati u podmazan pleh (30x20cm) i peći u zagrejanoj rerni oko 30-40 minuta na 160°C (dužinu pečenja prilagodite vašoj rerni). Ohlađen kolač iseći na kocke i po želji posuti šećerom u prahu.
Plavi patlidžan se ne ubraja u omiljeno povrće u mojoj porodici. Uglavnom ga grilujem pa mocarelu umotam u grilovane šnite i zapečem u rerni ili ga ubacim malo u musaku. Kako je počelo Evropsko prvenstvo u basketu i kvalifikacije u fudbalu moji dečaci su u stanju da "smažu" sve sa stola dok gledaju napete utakmice. Zato su Baba Ganuš, dip od cvekle , čips, tortilje i malo paprike idealni za grickanje uz druženje i navijanje. Malo zdrave hrane, malo industrijske - bitno je da se napravi dobar miks :-)
Za tahini pastu saznala sam davno iz "Bazarovog" dodatka "Svetske kuhinje". Bliskoistočna i kreolska kuhinja bile su mi izuzetno zanimljive, što zbog neobičnih fotografija, što zbog čudnih naziva začina. Osamdesetih godina u Jugoslaviji kardamon, đumbir, tahini ili kurkuma nisu baš mogli da se pronađu u obližnjim samoposlugama. Prvi put sam Baba Ganuš ili Moutabal probala kod drugarice koja je jednu Sirijku podučavala srpski jezik. Sa simpatičnim akcentom objasnila je razlike između libanske i sirijske kuhinje i strogo podvukla da se ovo jelo u Siriji zove Moutabal. Dugo sam se mučila da zapamtim ovaj naziv, a kako tahinija tada nije bilo ni u tragovima u Beogradu, na kraju sam odustala od bilo kakvog pokušaja spremanja ovog primamljivog namaza. Mnogo godina kasnije, Baba Ganuš sam probala kod moje drage Ane i od tada ga pravim po njenom receptu.
Jedino ne stavljam peršun. Kada je bio mali, moj stariji sin je, videvši peršun u supi, izgovorio je sav bitan "Zašto si stavila travu u supu?" Uz sve pokušaje da mu objasnim zašto se peršun stavlja u supu, mali petogodišnjak ostao je do kraja čvrst u svom stavu da supu sa peršunom neće okusiti. Kada je on kod kuće u Baba Ganuš ne stavljam peršun :-)
Baba Ganuš
Sastojci:
3 manja patlidžana (oko 200 grama po komadu)
4 kašike tahinija (pasta od susama)
3 čena belog luka
1-2 kašike maslinovog ulja
so i biber po ukusu
peršun
Priprema:
Izbockati patlidžan, svaki posebno uviti u foliju i ispeći u rerni. Ohladiti. Patlidžane preseći na pola, izvaditi pulpu i staviti je u cediljku da se cedi oko 45 minuta. Viljuškom izmešati tahini sa kašikom tople vode, dodati so i biber, maslinovo ulje, patlidžan i izgnječen beli luk pa sve staviti u blender. Miksati dok se ne dobije fina pasta. Ohladiti, preliti maslinovim uljem i posuti peršunom (po želji), pa poslužiti uz sveže povrće ili tortilje.