Pappa al pomodoro toskanska supa od paradajza i hleba bez glutena

Ne sećam se kada je putovanje počelo da mi pričinjava zadovoljstvo. Tokom detinjstva, odlazak automobilom dalje od grada predstavljao je pravo mučenje, jer mi je skoro uvek bilo muka. Tata je smatrao da se lekovi protiv mučnine ne daju, jer moramo se naviknuti na vijugave puteve tadašnje nam države. Vremenom su mučnine prestale, a sebe pamtim kako priljubljenog nosa kroz prozorsko staklo posmatram predele kroz koje prolazimo. Da li su tatine priče sa putovanja doprinele da zavolim putopise i geografiju ili su to možda geni predaka koji su se stalno selili, ne znam, ali znam da kada sam na točkovima ništa mi ne predstavlja problem. Pre petnaestak godina imala sam jedan ozbiljniji zdravstveni problem i kako su se poklopili neki praznici i slobodni dani, otišla sam sa mužem i decom na desetodnevno putovanje. Kada sam se vratila doktorka me je pitala gde sam pocrnela i nakon mog odgovora žena je ostala zaprepašćena "Dete, ti si za bolnicu ne za putovanje." Daleko od toga da sam pregazila pola sveta, mada se nadam da će i do toga doći. Možda sam samo vrhom olovke zagrebala po površini globusa.

Putovanja planiram. Neplanirani su uglavnom vikendi. Ili neka iznenadjenja. Kao na primer Key West  Obično počnem da istražujem kuhinju regije u koju odlazim, književnost, film, muziku, modu, arhitekturu, šta je ono što moram obavezno da vidim, a gde sigurno neću zaviriti. Na primer, Aušvic nisam posetila, dovoljno mi je bilo što sam te strahote videla u filmovima. Rudnik Veljička je bio odlična alternativa. Neka mesta su bila pod stavkom "obavezno" - kao na primer memorijal u Olmoucu ili izlet na Kapri (Iskija i Proćida su na spisku za neke nove avanture). Naročito volim mesta koja nisu u bedekeru svrstana u top 10 atrakcija nekog grada ili regije.

U knjizi " Dnevnik Đanina Stopanija" italijanskog pisca Luiđija Vambe, čorba "pappa al pomodoro" je sasvim slučajno na meniju, na zadovoljstvo svih dečaka u internatu koji su morali svakodnevno da ručaju pirinčanu supu. Kada su svojim nestašlucima uništili sav pirinač u magacinu, dobili su za ručak pappa al pomodoro. Kod nas je ova knjiga "Il diario di Giannino Stoppani, detto "Gian Burrasca" prevedena kao "Dnevnik Jovice Olujice". Televizijska serija od osam epizoda o doživljajima nestašnog dečaka bila je veoma popularna u Italiji, a Rita Pavone je 1965. otpevala čuvenu pesmicu "Viva la pappa con il pomodoro."

Poslednji paradajz iz mamine bašte završio je u ovoj bogatoj čorbi. Interesantno je da svaka regija u Toskani ima svoj način pripreme ove čorbe. Na primer u okolini Sijene sprema se samo od belog luka, paradajza, hleba i bosiljka pa je i ja na ovaj način pripremam. Iako se svrstava u letnje čorbe, za zimu je odlična, jer je topla i hranljiva, a može se spremiti od konzerviranog paradajza.

Ovih dana, uz pesme Laure Pausini iščitavam knjigu "Dinastija Mediči" i spremam hranu karakterističnu za toskansku regiju. Recept je iz kuvara "Mangiare Contadino."

Pappa al pomodoro toskanska supa od paradajza i hleba bez glutena

Sastojci:
1 kg oljuštenog paradajza
500g bezglutenskog hleba
1 l bujona od povrća
4 čena belog luka
1-2 grančice bosiljka
maslinovo ulje
so,biber

Priprema:
Propasirati paradajz (ja ga u blenderu izmiksam). Na ulju propržiti beli luk, dodati paradajz i listiće bosiljka. Ostaviti da se kuva na tihoj vatri oko 10-ak minuta. Izvaditi beli luk i postepeno dodavati bujon. Kuvati dok se čorba ne zgusne, otprilike oko pola sata. Dodati hleb isečen na kocke i promešati. Svež hleb možete malo prepeći u rerni ili u tiganju. Kuvati još 5 minuta uz lagano mešanje, da se tečnost i hleb lepo povežu. Servirati toplu uz listiće svežeg bosiljka i malo narendanog parmezana ili nekog drugog sira.