13. септембар 2019.

Bezglutenska slatka pletenica bez jaja i priča o atopiji iz mog ugla


"Znate, ovo je jako izražena atopija praćena opstruktivnim bronhitisom" rekla je strogo doktorka i nastavila "vi imate još jedno dete, morali ste da primetite." Ne, nisam mogla da prepoznam samo iz razloga što stariji sin nije imao nikakvih problema sa kožom i disanjem, već su upale uha bile te koje su obeležile njegov bebeći period. Nakon operacije trećeg krajnika, nije tako često dobijao infekcije. Ali atopija?!?! Nisam smela ni da pitam šta je to, najcrnje misli su mi prolazile kroz glavu. Pre dvadeset godina, na kraju devedesetih, teško se dolazilo do informacija, internet je tek bio u razvoju, a i to malo podataka bilo je neprovereno. 

Sa suzama u očima, upitala sam rođaku doktorku šta se to mom detetu dešava? Odahnula sam kada sam čula da je u pitanju naziv za razne alergije. U stvari, nisam bila ni svesna da sam tek tada trebala da se zabrinem. Jer rumeni obraščići mog sina nisu bili koža koja se menja kako beba raste, već ekcem koji je, nakon uvođenja nekih namirnica ili korišćenja kozmetičkih preparata, bivao sve jači. Krenula su ispitivanja, bockanja, mackanja raznim kremicama, izbegavanje izlazaka kada je velika koncentracija čađi i polena u vazduhu. Jaka opstrukcija se često javljala, bez inhalatora nismo odlazili dalje od bloka u kom živimo. Boravak na moru izazivao je kontraefekat jer je koža bila nepripremljena na sunce i slanu vodu. Iz ishrane je eliminisano kravlje mleko, orašasti plodovi (osim badema), crveno voće, kvasac, kikiriki, kakao... Tada sam imala svesku u koju sam zapisivala recepte, koje namirnice su zabranjene, a koje dozvoljene. Bake su prvo pitale, pa tek onda kupovale i spremale ono što je smeo da jede. 

Doktor je rekao da bi sve to moralo da prođe do polaska u školu ili eventualno u pubertetu. Zaista, inhalator smo prestali da koristimo pre prvog razreda, ali sam ga ja sigurno još 3-4 godine čuvala u kući, za svaki slučaj. Stanje se primirilo. Bio je i dalje osetljiv, ali se više nisu javljale opstrukcije i ekcem. Ponekad bi se iznenada pojavio osip ili crveni pečati u vidu koprivnjače, ali uz praćenje alergologa nije bilo nikakvih naznaka za neku novu alergiju. Odahnuli smo i zaključili da su to dečje bolesti koje svi roditelji na neki način prožive. Ali, ali... uvek postoji ali! U 5.razredu osnovne škole zbog gastro tegoba proveo je mesec dana u bolnici. Tada je otkriven Hašimoto tireoiditis, a tek u 8.razredu, postavljena je i prava dijagnoza - intolerancija na gluten i laktozu. Zahvaljujući bezglutenskom načinu ishrane, moj sin od mršavog, bledunjavog dečaka postaje jak i zdrav momak. Ovde možete sve pročitati Link za priču 

Atopija nije alergijica (ne znam zašto se ozbiljnim stvarima tepa). Atopija nije samo bolest pojedinca. Cela porodica je u toj priči. Mala deca ne razumeju da ne smeju da se češu, starija deca razumeju ali svesno to rade, jer svrab je užasan. Nepodnošljiv. Moj sin je lego kockicama pravio ranice na koži jer su mu noktići uvek bili toliko skraćeni da nije mogao da se pošteno počeše. Ali pronašao je način. Neprospavane noći roditelji atopičara više i ne broje. Promene na koži i nemogućnost sakrivanja ranica i flekica za tinejdžere predstavlja ozbiljan psihološki problem. Deca se povlače u sebe i tada dolazi do ozbiljnih problema, kada je neophodna pomoć stručnjaka. Neka deca, uz pomoć porodice i prijatelja, a ponajviše sebe samih, prihvate situaciju takvu kakva je. Kao na primer Anastasija koju sam upoznala i za koju mogu da kažem da nijedna prepreka za nju neće biti velika. Sa najvećom se izborila. Sa sobom! 



Nekako, ne čudim se deci. Deca su radoznala, neinformisana, pa i da razumem kada pitaju "šta ti je to na koži" ili "zašto se ljuštiš" ili "kako ti se čudno skida boja od mora" ili "nisi oprao ruke". Ali kada odrasli počnu sa neumesnim pitanjima, naročito ako je neko mlado stvorenje u pitanju, koje još ni ne zna šta ga je snašlo, eheej, onda stvarno nemam reči!!! U stvari imam, ali ih ne bih baš birala. Treba imati razumevanja ili ako ništa drugo, onda bar ne komentarisati nečije stanje, u ovom slučaju stanje kože. 

U Beogradu se 14.9.2019. od 11-15 časova, u parku Tašmajdan, obeležava Međunarodni dan atopijskog ekcema u organizaciji Nacionalnog udruženja za pomoć i podršku osobama sa alergijma, celijakijom i ostalim autoimunim oboljenjima sa ograničenjima u ishrani - Alergija i ja Dođite da razmenimo iskustva, da ohrabrimo i naučimo decu kako da se izbore sa ekcemom, da se upoznate sa novim preparatima namenjenim nezi problematične kože i da zajedno širimo svest o atopiji.

Na sajtu portala Alergija i ja možete pogledati program.



Pre dolaska, za doručak, možete napraviti bezglutensku pletenicu bez jaja, sa pirinčanim ili bademovim mlekom. 

Bezglutenska slatka pletenica bez jaja

Sastojci:
250g bezglutenskog brašna
2 kašike gustina
4 kašike šećera 
1 kašika meda (može i javorov ili sirup od agave)
140ml mleka (pirinčano, bademovo, kravlje, po izboru)
20g kvasca + 1 kašičica šećera
4 kašike ulja
1/2 kašičice soli

Priprema:
Rastopiti kvasac u malo mlakog mleka i ostaviti da nadođe. U činiju sipati brašno, gustin i šećer i izmešati. Napraviti u sredini udubljenje, dodati rastopljen kvasac, ulje, med i mleko i zamesiti testo. Ostaviti da nadođe, tj.da udvostruči masu. Posuti dasku za mešenje, premesiti testo i napraviti tri jednake kugle od kojih napraviti ne previše tanke kobasice. Napraviti pletenicu, staviti u duguljasti kalup obložen papirom za pečenje, ostaviti da naraste i peći u rerni zagrejanoj na 180-200°C između 30-40 minuta. Pečenu pletenicu premazati rastvorom od 2 kašike vrele vode, 1 kašike ulja i 1 kašičice šećera ili meda. Količinu šećera u receptu prilagodite svom ukusu. 


08. септембар 2019.

Pappa al pomodoro toskanska supa od paradajza i hleba bez glutena




Ne sećam se kada je putovanje počelo da mi pričinjava zadovoljstvo. Tokom detinjstva, odlazak automobilom dalje od grada predstavljao je pravo mučenje, jer mi je skoro uvek bilo muka. Tata je smatrao da se lekovi protiv mučnine ne daju, jer moramo se naviknuti na vijugave puteve tadašnje nam države. Vremenom su mučnine prestale, a sebe pamtim kako priljubljenog nosa kroz prozorsko staklo posmatram predele kroz koje prolazimo. Da li su tatine priče sa putovanja doprinele da zavolim putopise i geografiju ili su to možda geni predaka koji su se stalno selili, ne znam, ali znam da kada sam na točkovima ništa mi ne predstavlja problem. Pre petnaestak godina imala sam jedan ozbiljniji zdravstveni problem i kako su se poklopili neki praznici i slobodni dani, otišla sam sa mužem i decom na desetodnevno putovanje. Kada sam se vratila doktorka me je pitala gde sam pocrnela i nakon mog odgovora žena je ostala zaprepašćena "Dete, ti si za bolnicu ne za putovanje." Daleko od toga da sam pregazila pola sveta, mada se nadam da će i do toga doći. Možda sam samo vrhom olovke zagrebala po površini globusa.


Putovanja planiram. Neplanirani su uglavnom vikendi. Ili neka iznenadjenja. Kao na primer Key West  Obično počnem da istražujem kuhinju regije u koju odlazim, književnost, film, muziku, modu, arhitekturu, šta je ono što moram obavezno da vidim, a gde sigurno neću zaviriti. Na primer, Aušvic nisam posetila, dovoljno mi je bilo što sam te strahote videla u filmovima. Rudnik Veljička je bio odlična alternativa. Neka mesta su bila pod stavkom "obavezno" - kao na primer memorijal u Olmoucu ili izlet na Kapri (Iskija i Proćida su na spisku za neke nove avanture). Naročito volim mesta koja nisu u bedekeru svrstana u top 10 atrakcija nekog grada ili regije.

U knjizi " Dnevnik Đanina Stopanija" italijanskog pisca Luiđija Vambe, čorba "pappa al pomodoro" je sasvim slučajno na meniju, na zadovoljstvo svih dečaka u internatu koji su morali svakodnevno da ručaju pirinčanu supu. Kada su svojim nestašlucima uništili sav pirinač u magacinu, dobili su za ručak pappa al pomodoro. Kod nas je ova knjiga "Il diario di Giannino Stoppani, detto "Gian Burrasca" prevedena kao "Dnevnik Jovice Olujice". Televizijska serija od osam epizoda o doživljajima nestašnog dečaka bila je veoma popularna u Italiji, a Rita Pavone je 1965. otpevala čuvenu pesmicu "Viva la pappa con il pomodoro."


Poslednji paradajz iz mamine bašte završio je u ovoj bogatoj čorbi. Interesantno je da svaka regija u Toskani ima svoj način pripreme ove čorbe. Na primer u okolini Sijene sprema se samo od belog luka, paradajza, hleba i bosiljka pa je i ja na ovaj način pripremam. Iako se svrstava u letnje čorbe, za zimu je odlična, jer je topla i hranljiva, a može se spremiti od konzerviranog paradajza.

Ovih dana, uz pesme Laure Pausini iščitavam knjigu "Dinastija Mediči" i spremam hranu karakterističnu za toskansku regiju. Recept je iz kuvara "Mangiare Contadino."



Pappa al pomodoro toskanska supa od paradajza i hleba bez glutena

Sastojci:
1 kg oljuštenog paradajza
500g bezglutenskog hleba
1 l bujona od povrća
4 čena belog luka
1-2 grančice bosiljka
maslinovo ulje
so,biber

Priprema:
Propasirati paradajz (ja ga u blenderu izmiksam). Na ulju propržiti beli luk, dodati paradajz i listiće bosiljka. Ostaviti da se kuva na tihoj vatri oko 10-ak minuta. Izvaditi beli luk i postepeno dodavati bujon. Kuvati dok se čorba ne zgusne, otprilike oko pola sata. Dodati hleb isečen na kocke i promešati. Svež hleb možete malo prepeći u rerni ili u tiganju. Kuvati još 5 minuta uz lagano mešanje, da se tečnost i hleb lepo povežu. Servirati toplu uz listiće svežeg bosiljka i malo narendanog parmezana ili nekog drugog sira.


01. септембар 2019.

Bezglutenski kakao keks za prvi dan škole


Septembar predstavlja novi početak. Nova školska godina i novi izazovi za bezglutence. Za mnoge tinejdžere taj početak podrazumeva i novo društvo i novu školu. Kako uklopiti prilično skromnu bezglutensku ponudu u marketima oko škole u jelovnik mladog gimnazijalca? Kako da se nosi sa težinom u duši kada užinu mora da ponese od kuće, jer u obližnjoj pekari osim jogurta ne sme ništa da kupi? Dođu te godine kada je sramota tj.blam da se izdvajaš po pitanju svega: odeće, hrane, dužine šiški, muzike... Tinejdžerima je najteže. Moraju se izboriti i sa okolinom i sa samim sobom. Mlade godine, a puno izazova. Dešava se da pojedu u školi nešto što ne bi smeli ili da ne jedu ama baš ništa. Ili da sedam časova prežive na čipsu i soku, a sendvič koji ponesu od kuće zaborave u torbi ili ga jednostavno bace, a vama kažu da su ga pojeli. Mada, opet je bolje da bilo šta pojedu nego ništa. Mislim da sam samo ćutala kada bi mi rekao da je na odmoru kupio semenke suncokreta i voćni jogurt. Tada je krenuo u gimnaziju i nije bilo šanse da ponese sendvič od kuće. Jer, svi kupuju užinu u pekari. Da bi se sve to prevazišlo i postavilo na svoje mesto, kao roditelj morate imati stpljenje, razumevanje i super moći da se ne nervirate, optužujete i grdite iako ste svesni da vaše dete vrlo dobro zna šta sme i šta treba, a ipak radi ono što ne treba i što ne bi smelo.

Naša bezglutenska priča počela je u osmom razredu. Prilično vremena je prošlo dok on u glavi nije posložio sve kockice i jasno i glasno rekao zbog čega ne sme da jede određenu hranu. Kada se dete suoči sa samim sobom i prelomi neke stvari, onda je sve lakše. Odjednom, više nije bio poseban i drugačiji već se samo drugačije hranio. Kao na primer drugarica iz odeljenja, koja je veganka. Od tog trenutka nije postojao problem šta će jesti na odmoru. Bez problema mogao je da ponese ručak u plastičnoj posudi. Moj sin sada ima 20 godina. Nedavno mi je rekao da mu je najteži period tokom školovanja bilo upravo to suočavanje sa društvom i prihvatanje situacije u kojoj se našao. Kasnije je sve bilo lakše. Više se nije udubljivao u detaljna objašnjavanja, već bi samo rekao u čemu je stvar, bez pravdanja. Sve je to deo odrastanja i sazrevanja. Nije lako biti tinejdžer, a tek kako nije lako ako postoji bilo kakvo ograničenje po kome se izdvaja! Zato hrabro i odlučno u novu školsku godinu!!!!

Neke ideje za užinu u školi možete pronaći u ovom tekstu



Bezglutenski kakao keks

Sastojci:
200g maslaca
200g šećera (može i manje, po ukusu)
2 jaja
350g brašna
60g kakaa
1 vanil šećer
na vrh noža bikarbon sode

Priprema:
Omekšali maslac umutiti sa šećerom i vanil šećerom, dodati jaja (sobne temperature), pa kada se smesa ujednači dodati brašno, bikarbon sodu i prosejan kakao. Zamesiti i ostaviti u frižideru 30-ak minuta. Razvaljati testo i različitim modlicama vaditi oblike. Peći u rerni zagrejanoj na 170°C oko 15 minuta. Ohlađene čuvati u metalnoj kutiji. Možete ih napraviti 1-2 dana ranije, jer su lepši kada malo odstoje.